Romani, Konstantin Leontjev

Romani, Konstantin Leontjev

znacka
Romani, Konstantin Leontjev - preview slika 0
  • naziv proizvoda: Romani, Konstantin Leontjev
  • proizvođač: Paideia
  • kataloški broj proizvoda: 7948
  • Preporučena cena: 1,620 din
  • Cena: 1.296 din
  • Prikazana cena je sa uračunatim PDV-om.
  • Ušteda: 324 din (20 %)

Ponuda važi dok traju zalihe.

Proizvod je rasprodat

Ukoliko iz bilo kog razloga ne možete da napravite online narudžbenicu, možete naručiti telefonom.

Naruči telefonom

Opis proizvoda

ROMANI I PRIČE KONSTANTINA LEONTJEVA

Konstantin Leontjev (1831-1891) ne samo da ima zanimljivu biografiju već ima i neobičnu književnu sudbinu. On je još uvek poznatiji po svojim radovima iz kulturologije i političke filozofije nego po svom književnom delu. Iako ono u svoje vreme nije steklo odgovarajuće priznanje i popularnost, uvek je bilo ljubitelja književnosti koji su visoko cenili Konstantina Leontjeva, a neki od njih, među njima i stranci, smatrali su čak da su njegova dela nešto najbolje što je napisano u ruskoj književnosti. Zakasnelo priznanje dolazi tek u skorije vreme, kada se mišljenja njegovih poštovalaca, ranije usamljena, postepeno prihvataju kao opšta. Reč je, međutim, o piscu koji po svojim dometima stoji rame uz rame s Tolstojem i Dostojevskim.

Leontjev je počeo kao pripovedač i, po sopstvenim rečima, do svoje četrdeset druge godine uporno je pokušavao da napiše nešto izuzetno i da se proslavi. Ono prvo mu je uspelo, a drugo nije u dovoljnoj meri za života. Proslavio se, međutim, kao mislilac, mada je i ta slava bila specifičnog karaktera. Zbog originalnosti nije se mogao svrstati ni u jedan sistem mišljenja, a pošto se držao konzervativnih pogleda, njegova shvatanja nisu mogla biti popularna. Kao mislilac, imao je ograničen uticaj na savremenike, ali naredne generacije (Rozanov, Mereškovski, Berđajev) uvidele su značaj samosvojnog pisca i filozofa i rehabilitovale su ga. Njegove ideje aktuelne su i danas i predstavljaju predmet ozbiljnih akademskih proučavanja, a tokom devedesetih godina prošlog veka njegova dela bila su među najizdavanijim u Rusiji. U toku je objavljivanje akademskih Sabranih dela u dvanaest knjiga (započeto 2000. godine), čiji je obim već premašio prvobitni plan (nekoliko knjiga se sastoji od dva obimna toma); pojava ovog izdanja označava definitivnu potvrdu važnosti Konstantina Leontjeva za rusku kulturu – i kao pisca i kao mislioca.

Leontjev je pisao romane i priče do kraja života, a neka njegova značajna dela ostala su nezavršena. Njegov literarni opus nije mali, uprkos tome što je, poput Gogolja, iz nepoznatih razloga spalio svoj zreli ciklus romana „Reka vremena" (igrom slučaja sačuvan je jedan od šest romana, „Od jeseni do jeseni"). Skoro sva dela objavio je u književnim časopisima, a samo neka su izašla i kao knjige. Od beletristike to su njegov rani roman „U zavičaju" i ciklus pripovedaka „Iz života hrišćana u Turskoj" (u tri toma). Najveći uspeh kod čitalaca imale su istočnjačke pripovetke „Iz života hrišćana u Turskoj", jer je Leontjev otkrio novu temu i prikazao jedan egzotičan, dotad nepoznat svet. Ovaj deo njegovog stvaralaštva (u koji spadaju i romani „Odisej Polihroniades" i „Egipatski golub") posebno je zanimljiv za nas, pošto se odnosi na teme iz naše prošlosti. Kao pisac, uživao je izvesno priznanje, ali nikada nije dobio potpunu podršku. To se, pored ostalog, može objasniti kako samosvojnošću njegovih dela, tako i time što ona ne pripadaju nijednoj određenoj tendenciji. Iako je, i to treba istaći, Leontjev preteča mnogih modernih književnih postupaka i modernog doživljaja sveta, on nije izmešten iz vlastitog vremena, nego je, naprotiv, pravi predstavnik klasične ruske proze devetnaestog veka. Prvi pokušaj ispravljanja slike o Leontjevu u ruskoj književnosti bio je ometen izbijanjem Prvog svetskog rata, koji je prekinuo objavljivanje njegovih prvih Sabranih dela na devetom tomu (od planiranih dvanaest). Za vreme Sovjetskog Saveza Leontjev je, kao konzervativni mislilac, bio nepodoban autor, a ta nepodobnost odnosila se i na njegovu književnost. U ovom periodu i književno i misaono delo Konstantina Leontjeva visoko vrednuju emigrantski autori (N. Berđajev, J. Ivask, B. Filipov).

Iako i danas veću pažnju privlače Leontjevljeva teorijska i politička dela, koja su se našla u središtu rasprave o ruskom identitetu i razvoju Rusije posle pada komunizma, svest o velikom značaju književnosti ovog pisca ravna je pažnji koja se posvećuje njegovoj filozofiji istorije. Njegova proza sadrži sva obeležja velike ruske književnosti devetnaestog veka, a, pored toga, veoma je savremena. Leontjev nije značajan samo zato što je stavio na dnevni red neka temeljna pitanja, već i zato što je to učinio na način koji po dubini, kompleksnosti i istančanosti ni danas nema premca. Njegovo književno delo omogućava drugačiji uvid u devetnaesti vek. Zbog čitavog niza razloga bilo je krajnje vreme za ponovno otkrivanje i zakasnelo priznanje Konstantina Leontjeva kao pisca.

Konstantin Nikolajevič Leontjev rođen je 13. januara 1831. godine kao poslednje, sedmo dete u porodici siromašnog zemljoposednika. Odrastao je na porodičnom imanju Kudinovo, u Kaluškoj guberniji. Pošto je završio gimnaziju u Kalugi, upisao se na medicinski fakultet u Moskvi. Sa svojim prvim delom, komedijom „Ženidba iz ljubavi", otišao je kod Turgenjeva da ga upita za mišljenje. Turgenjev ga je ohrabrio i podržao, uveo ga je u književne krugove i upoznao sa svojim prijateljima. Slavni pisac je visoko cenio prve radove mladog Leontjeva i očekivao je od njega i Lava Tolstoja da obnove rusku književnost. Kasnije se Turgenjev udaljio od Leontjeva i promenio je mišljenje o njemu, delimično pod uticajem svog okruženja, a delimično zato što njegova dela nisu postigla očekivani uspeh. Svoje odnose s Turgenjevim Leontjev je opisao u više memoarskih tekstova. Kao lekar, dobrovoljno je otišao na Krimsko ratište; za vreme ratnih operacija vršio je i amputacije u blizini fronta. Po izlasku iz vojske tri godine je bio kućni lekar na imanju barona D. G. Rozena u Nižegorodskoj guberniji, a 1860. je odlučio da ostavi medicinu zbog književnosti. Desetogodišnju diplomatsku karijeru započeo je 1863. godine. Ona je vezana za grčke i slovenske oblasti Turskog carstva (Krit, Carigrad, Jedrene, Tulča, Janjina, Solun, mesec dana, krajem 1867, bio je i u Beogradu). Na samom početku svoje diplomatske službe Leontjev je izazvao međunarodni incident; naime, udario je bičem francuskog konzula zbog uvredljive izjave o Rusiji – taj događaj nije ga omeo da napreduje u službi, koju je napustio u rangu konzula (razmatralo se njegovo imenovanje za ambasadora). Inače slabog zdravlja, Leontjev se ozbiljno razboleo 1871. i na vrhuncu bolesti se zakleo da će se zamonašiti ako ozdravi. Bolovao je i oporavljao se na Svetoj Gori, ali tamošnji monasi su ga tada odgovorili od izvršenja zakletve. Napustio je diplomatsku službu i vratio se 1874. godine u Rusiju sa namerom da živi od književnog rada. Na ovaj period pada procvat njegove publicistike. U Rusiji je živeo u Moskvi, na svom imanju u Kudinovu (koje je, zbog zaduženosti, 1882. godine prodao jednom bogatom seljaku) i u manastirima. Od 1880. do 1887. radio je kao cenzor. Godine 1861. oženio se Jelizavetom Pavlovnom Politovom, jednostavnom, polupismenom ženom, koja je odgovarala njegovim predstavama o tome kakva treba da bude supruga. Ona je rano duševno obolela, a Leontjev je brinuo o njoj do svoje smrti. Pred kraj života se, uz blagoslov svog duhovnog oca, starca Amvrosija, tajno zamonašio, ali iznenada je umro od upale pluća pre nego što je stupio u manastir.

Leontjevljevi pogledi su se tokom života menjali. U početku je delio napredna liberalno-demokratska shvatanja svog doba. Značajan uticaj na njegovo formiranje u mladosti izvršili su Belinski, Turgenjev i Žorž Sand. Medicinsko obrazovanje unelo je prirodnjačke elemente u njegov način razmišljanja. Pod uticajem Poljskog ustanka 1863. godine staje na konzervativne pozicije. „Previše toga je voleo u ruskoj stvarnosti" da bi se složio s radikalno demokratskim raspoloženjima ruske inteligencije – objasnio je u uspomenama. Duševna kriza 1871. godine, koja se poklopila s ozbiljnom bolešću, dovela je do njegovog okretanja religiji. Oporavak je doživeo kao čudo. Svoju veru je okarakterisao kao „religiju razočaranja, religiju beznađa u pogledu svega zemaljskog". Njegov ideal postaje strogo monaško pravoslavlje. Zagovara „transcendentni egoizam" i kao jedini cilj hrišćanskog života vidi spasenje u zagrobnom životu (tu koncepciju nisu podržali ugledni crkveni pisci i crkveni velikodostojnici). Zbog čvrstine svojih stavova, na kraju se razišao s Vladimirom Solovjovim, koga je tokom osamdesetih godina podržavao kao originalnog religioznog filozofa.

Osnovni Leontjevljev misaoni pristup je estetski. Po njemu, lepota je osnovno merilo, koje se može primeniti na sve pojave u stvarnosti. On se pridržava tog pravila ne samo u svojoj literaturi i kritičarskim tekstovima već i u radovima iz drugih oblasti. Tako on, recimo, ne prihvata savremenu buržoasku civilizaciju i njenog glavnog nosioca, prosečnog čoveka, pošto ih ne smatra estetskim. Uobičajeno je zbog toga u literaturi njegovo poređenje s Ničeom („ruski Niče"), koje potiče od Vasilija Rozanova. Njegova filozofija istorije, najbolje razrađena u delu „Vizantizam i slovenstvo” iz 1875, takođe je estetskog karaktera. Leontjev smatra da se sve društvene tvorevine, pa i civilizacije, razvijaju po istom zakonu, koji ima tri stepena: prvobitna jednostavnost – procvat složenosti – ponovno uprošćavanje. Njegova „organska" koncepcija je, uz teoriju o kulturno-istorijskim tipovima N. J. Danilevskog, prethodnica Špenglerove „morfologije kulture". Smatrao je da je „slovenofil na svoj način", mada su ga istorijski pesimizam i odbacivanje panslavizma udaljavali od izvornog slovenofilstva. Estetizam je naročito došao do izražaja u njegovoj kritici, u kojoj je najveću pažnju posvećivao formalnoj strani dela, takozvanim „spoljašnjim postupcima". Takva promišljanja o književnosti nisu bila tipična za njegovo vreme, kada je vladala ideološka kritika, ali su najavila pojavu strukturnih istraživanja, koja su obeležila filologiju u dvadesetom veku. U delu „Analiza, stil i pravac. O romanima grofa L. N. Tolstoja" (1890) prvi je protumačio i istakao mnoga književna dostignuća Lava Tolstoja.

Prvo delo koje je objavio, 1854. godine, jeste duža pripovetka „Zahvalnost". Ta i druge rane stvari – „Noć u pčelinjaku" (1857), „Leto na salašu" (1855), „Dan u selu Bijuk-Dorte" (1858) – uprkos svežini i jako izraženoj autorskoj individualnosti, obeležene su uticajem takozvanog Gogoljevog pravca, koji je Leontjev kasnije dosledno osuđivao zbog analitičnosti i detaljizacije. Već u prvim Leontjevljevim delima nailazimo na neobično sagledavanje stvari – opisuju se originalni junaci i nesvakidašnji događaji. U pripoveci „Noć u pčelinjaku" prikazana je ljubav dvoje mladih na selu koja se, sticajem nesrećnih okolnosti, završava tragično („junak je umro, junakinja je poludela"), a u „Danu u selu Bijuk-Dorte" glavni junak, bez vidljivog razloga, napušta srećan život na svom imanju i odlazi u rat. U drami „Teški dani" (1858) međuljudski i porodični odnosi provincijskih zemljoposednika prikazani su u grotesknom ključu. Već u tim prvim delima kod Leontjeva je u središtu radnje seksualnost, kao pokretač događaja. Posebno mu uspevaju ženski likovi, koji kod njega poseduju samosvest i ispoljavaju inicijativu.

Najoriginalnije delo iz ranog perioda je roman „Podlipke" (1861). Roman slika život na plemićkom imanju i odrastanje glavnog junaka. Napisan je kao sećanje pripovedača koje se ne odvija hronološki. Pored eksperimenta s načinom pripovedanja i hronološkim vremenom (koji se uopšte ne doživljava kao eksperiment), roman je pun smelih i radikalnih tehničkih inovacija i prava je riznica formalnih postupaka. Fragmentarne je strukture, poseduje izvesne impresionističke osobine. Kao i druga Leontjevljeva dela, lišen je moralizma, što je neuobičajeno za rusku književnost. Njegovi junaci čine postupke koji nisu dobri, ali autor ih ne osuđuje. Oni se eventualno suočavaju s posledicama svojih postupaka, ali to kod Leontjeva nema didaktički karakter. Likovi su prikazani krajnje neposredno, u svojim osnovnim ispoljavanjima, od kojih je najvažnije erotsko. Ljudi kod Leontjeva, čak ni glavni junaci, nisu dobri, nisu dobri po prirodi, niti teže dobru, oni slede svoje ciljeve i ne mare za njihovu moralnu ispravnost. Uprkos tome, osnovni ton dela je lirski. Jedan od postupaka u romanu je sveobuhvatna ironija koja se posebno ne naglašava. Napokon, u romanu je data široka slika ruskog života, različita od svih drugih prikaza.

Drugi roman „U zavičaju" (1864) može se tematski uporediti s prethodnim, s tim što drugi ima čvršću romanesknu strukturu, bavi se odraslim junacima i sadrži elemente romana ideja. U romanu postoje dva glavna junaka, doktor Rudnjev i student Miljkejev, obojica originalne ličnosti, nosioci suprotstavljenih pogleda na svet. Prvi je, uslovno rečeno, nosilac etičke svesti, a drugi estetske. I ovo delo sadrži široku sliku ruske stvarnosti; u njemu je Leontjev iskoristio iskustva koja je stekao dok je radio kao lekar na plemićkom imanju.

„Drugi brak" (1860) i „Ispovest muža" (1867) dela su nešto manjeg obima koja se bave problematikom ljubavnih odnosa. U „Drugom braku" govori se o socijalno nejednakim junacima, a u „Ispovesti muža" o odnosima postarijeg muškarca s njegovom znatno mlađom ženom. Leontjev se ovde potvrđuje kao istančan psiholog. U okviru osnovne teme razmatraju se i druga suštinska pitanja. „Drugi brak" se može smatrati i programskim delom o mogućnostima ljudske sreće, a tema slobodne ljubavi u „Ispovesti muža" (u obliku koji i za današnje pojmove izgleda perverzno) znatno koriguje naše predstave o konvencijama u ruskoj književnosti devetnaestog veka. I inače se kod Leontjeva često mogu naći zapažanja i doživljaji koji su pre karakteristični za naše a ne za njegovo vreme.

Na Balkanu je Leontjev našao svojevrstan estetski ideal. Pošto je odbacivao uniformnost zapadne civilizacije, ovde je otkrio poeziju u stvarnosti. Balkanskoj tematici posvetio je ciklus romana i pripovesti, koji je kasnije objedinio u knjigu „Iz života hrišćana u Turskoj"; to su priče „Zgode sa Krita" (1967), „Hrizo" (1868), „Pembe" (1869), „Hamid i Manoli" (1869), „Palikar Kostaki" (1870), „Kapetan Ilija" (1875) i romani „Aspazija Lampridi" (1871), „Dete duše" (1876) i „Sfakijac" (1877). (Među ova dela spada i priča „Jadac" (1885), koja nije ušla u pomenutu knjigu.) Kompleksnu balkansku stvarnost Leontjev je nastojao da opiše jednostavnim i objektivnim stilom, uz mnoštvo etnografskih podrobnosti. On slika junačke balkanske karaktere, kakve ne nalazi u ruskoj stvarnosti. Ova njegova dela naišla su na dobar prijem kritike i čitalaca; jedan od ljubitelja Leontjevljevih istočnjačkih pripovesti bio je i Lav Tolstoj, koji je smatrao da su divne („ne pamtim kada sam nešto čitao s takvim zadovoljstvom"). Pored književne vrednosti koju imaju kao kasna dela romantičarske tradicije, za nas su ove pripovetke značajne i kao istorijska svedočanstva, pošto je Leontjev izuzetno dobro zapažao i duboko promišljao složene lokalne prilike. Veća dela s balkanskom tematikom su romani „Odisej Polihroniades" (1875-1882), za koji je autor smatrao da je njegovo najbolje delo, i „Egipatski golub" (1881-1882). U ovim ostvarenjima se pojavljuju i ruski junaci, kojih nema u pripovetkama i romanima okupljenim u ciklus „Iz života hrišćana u Turskoj". Ti junaci su ruske diplomate, tako da se ponovo srećemo s autobiografskim elementom u piščevom delu. Diplomatska praksa velikih sila u balkanskim prilikama zauzima značajno mesto u romanu „Egipatski golub", i taj roman se iz tog ugla može porediti s „Travničkom hronikom" Ive Andrića. „Odisej Polihroniades" je pikarski roman čiji je glavni junak mladi Grk, služitelj u ruskom konzulatu u Janjini. Njegove avanture i njegovo sazrevanje predstavljaju okvir za široku sliku vremena i veliku promenadu likova. U „Egipatskom golubu" ukrstili su se rani i kasni Leontjev, lirsko načelo, labava konstrukcija i balkanska tematika, pa je nastalo, po nekima, jedno od piščevih najboljih ostvarenja (B. Filipov).

U ovom periodu Leontjev je pisao ciklus romana „Reka vremena", koji je uništio 1871. godine. Zamislio ga je kao sagu o ruskoj porodici, hroniku koja obuhvata period od 1812. do 1865; to je trebalo da bude projekat poput Tolstojevog „Rata i mira". Sačuvani roman „Od jeseni do jeseni", koji je bio peti u tom ciklusu i koji je nedavno prvi put objavljen u Sabranim delima Konstantina Leontjeva, potvrđuje nagoveštaje da se radilo o izuzetnom delu.

U poslednjoj noveli „Dve izabranice" (1885) Leontjev se vraća ljubavnoj temi na novom materijalu. Junaci novele su general Matvejev, koji dolazi u Moskvu s ratišta, i mlada nihilistkinja Sonja. Zajedno s Matvejevljevom ženom Lizom oni čine bizaran ljubavni trougao.

Visoko su vrednovana i piščeva memoarska dela. Leontjev je ostavio uspomene o skoro svim svojim aktivnostima i životnim periodima. Uspomene imaju dodirne tačke s njegovom beletristikom i delima iz drugih oblasti. Tako su, recimo, uspomene iz diplomatskog života bliske romanima „Egipatski golub" i „Odisej Polihroniades", a neke čak i istočnjačkim pričama, dok dela kao što su „Otac Kliment Zederholm, jeromonah Optinskog manastira" ili „Moje preobraćanje i život na Svetoj Gori" spadaju među piščeva religiozna dela. Zabeležio je i neka sećanja starijih ljudi („Priča smolenskog sveštenika o invaziji 1812. godine", „Priča moje majke o imperatorki Mariji Fjodorovnoj"). Napisao je uspomene o svojim profesorima na moskovskom medicinskom fakultetu, o svojim književnim počecima i o pojedinim književnicima (Turgenjev, Apolon Grigorjev), o Krimskom ratu („Predaja grada Kerči 1855. godine"). Najviše uspomena ostavio je o diplomatskoj delatnosti i životu nakon religioznog preobraćenja.

Proza Konstantina Leontjeva jasno se izdvaja u ruskoj književnosti druge polovine devetnaestog veka. Ona je originalna – kako tematski, tako i poetički. Neke od tema koje pisac dotiče mogu se naći kod njegovih savremenika i prethodnika, ali ne u osvetljenju kakvo im je on dao. Recimo, roman „Podlipke" može se porediti s Tolstojevom trilogijom „Detinjstvo", „Dečaštvo", „Mladost" ili s romanom S. T. Aksakova o odrastanju Serjože Bagrova, ali slika koju nalazimo u „Podlipkama" potpuno je drugačija od one u dva pomenuta dela. Leontjev drugačije vidi čoveka. Za njega on nije određen idejama, ali ni vlastitom predstavom o sebi. Čovek nije dobar po prirodi, niti se oblikuje u skladu sa predstavom o dobru. To je posebno upečatljivo na primeru dece i mladih ljudi, koji još nisu u dovoljnoj meri socijalizovani i koji su bliži prirodi nego odrasli. Mladi junaci u romanu „Podlipke" ponašaju se prema svojim željama i sklonostima (koje često nisu normativne) i čine postupke koji nisu saobrazni književnoj ulozi junaka, te dospevaju u neprikladne situacije. Jedan od osnovnih motiva ponašanja je erotizam, koji se kod Leontjeva pojavljuje u obliku seksualnosti. I inače, on raznim ljudskim ispoljavanjima prilazi neposredno, i zbog toga stalno izneverava književne konvencije. Psihologija njegovih junaka je u skladu s principima na koje je ukazala dubinska psihologija XX veka, i neki autori (S. G. Bočarov) primećuju da neobični obrti radnje u romanima i pripovetkama često nagoveštavaju psihoanalitičke modele. Iako kod Leontjeva skoro da nema konkretnih seksualnih opisa, doživljaj sveta je potpuno seksualizovan. Za piščevo pripovedanje karakteristična je epizodičnost čiji su elementi čvršće ili labavije povezani i koja se organizuje u jednu celinu. Sve te različite stilske odlike – senzualnost, epizodičnost, ironičnost – ujedinjuju se u dominantnu liričnost, koja je prisutna u čitavom piščevom delu. Nosilac lirike je i specifični Leontjevljev stil, koji ima naglašeno subjektivan karakter. U kasnijoj fazi, koja počinje tokom njegovog diplomatskog službovanja, pisac teži Puškinovoj objektivnosti i jednostavnosti, ali glavne odlike njegovog stila ostaju nepromenjene. U delima s ruskom tematikom, posebno većim, predstavljeno je mnoštvo likova koji pripadaju različitim socijalnim skupinama. Leontjev ima veoma izraženu svest o socijalnoj nejednakosti (i ne samo socijalnoj nego i svakoj drugoj, recimo o nejednakosti u položaju – ljudi se razlikuju po godinama, sposobnostima, izgledu, poreklu). Iako se za njegova rana dela ni na koji način ne može reći da su ideološka, u njima – zbog sukoba mnoštva pojedinačnih htenja i postojeće nejednakosti – vlada izuzetna napetost. Protivrečnosti ruske stvarnosti tu su toliko izražene (više nego u ijednom delu ruske klasične književnosti) da se može razumeti zbog čega je pola veka kasnije u Rusiji izbila revolucija (pri tom treba ponoviti da Leontjev nije pisao angažovana dela i da socijalni aspekt nije bio u središtu njegove pažnje). Leontjev dotiče skoro sve probleme kojima se bavi ruski realizam devetnaestog veka, ali on se njima bavi diskretnije nego drugi i, po pravilu, ima originalna rešenja. Stvorio je niz samosvojnih junaka – nosilaca ideja, od Miljkejeva do generala Matvejeva, i na taj način dao svoj doprinos razvoju romana ideja. Njegova proza je takođe izuzetna psihološka proza (to je u manjoj meri izraženo u istočnjačkim pričama). On veliku pažnju posvećuje duševnom i emocionalnom svetu svojih junaka i potvrđuje se kao originalan i suptilan psiholog. Ideje njegovih misaonih junaka sagledavaju se kao deo duševnog života a ne same po sebi. Istočnjačke priče nisu pak interesantne samo zbog etnografske građe i lokalnog kolorita već i zbog književne vrednosti. Vrhunac ovog perioda su romani „Odisej Polihroniades" i „Egipatski golub", u kojima su se spojila dostignuća ranog i kasnog Leontjeva.

Živopisna i raznovrsna biografija Konstantina Leontjeva i njegovo originalno delo upotpunjuju našu predstavu o devetnaestom veku. Tokom ne tako dugog života on je bio lekar, vojnik, književnik, mislilac, diplomata, kritičar i teoretičar književnosti, publicista, državni službenik, religiozni pisac i, napokon, monah. U svim ovim oblastima ostavio je traga. Njegov život i delo ne uklapaju se u poznate obrasce. Veliki raspon delovanja bio je praćen originalnim ponašanjem i razmišljanjem. Napokon, nije bez značaja činjenica da je ovo delo ostvario esteta za koga je lepota bila merilo svega. Kao mislilac, on nije predlagao konačna rešenja, ali njegove ideje pokazale su se kao izuzetno podsticajne. U romanima i pripovetkama ponudio je drugačije viđenje stvarnosti, a prikazao je i nove načine pisanja. Sudbina njegovog dela takođe je paradoksalna: ono pripada i devetnaestom veku i modernom dobu. Usamljena figura Konstantina Leontjeva ukazuje se kao jedna od najoriginalnijih u ruskoj književnosti i kulturi.

Zorislav Paunković

Iz pogovora napisanog za prvi tom u okviru Sabranih dela Konstantina Leontjeva

O autoru:

Konstantin Nikolajevič Leontjev (1831-1891) je odrastao na porodičnom imanju Kudinovo, u Kaluškoj guberniji. Završio je gimnaziju u Kalugi, upisao se na medicinski fakultet u Moskvi. Kao lekar, dobrovoljno je otišao na Krimsko ratište; za vreme ratnih operacija vršio je i amputacije u blizini fronta. Po izlasku iz vojske tri godine je bio kućni lekar na imanju barona D.G.Rozena u Nižegorodskoj guberniji, a 1860. je odlučio da ostavi medicinu zbog književnosti. Desetogodišnju diplomatsku karijeru započeo je 1863. godine. Ona je vezana za grčke i slovenske oblasti Turskog carstva (Krit, Carigrad, Jedrene, Tulča, Janjina, Solun, Beograd). Inače slabog zdravlja, Leontjev se ozbiljno razboleo 1871. i na vrhuncu bolesti se zakleo da će se zamonašiti ako ozdravi. Bolovao je i oporavljao se na Svetoj Gori, ali tamošnji monasi su ga tada odgovorili od izvršenja zakletve. Napustio je diplomatsku službu i vratio se 1874. godine u Rusiju sa namerom da živi od književnog rada. Godine 1861. oženio se Jelizavetom Pavlovnom Politovom, jednostavnom, polupismenom ženom, koja je odgovarala njegovim predstavama o tome kakva treba da bude supruga. Ona je rano duševno obolela, a Leontjev je brinuo o njoj do svoje smrti. Pred kraj života se, uz blagoslov svog duhovnog oca, starca Amvrosija, tajno zamonašio, ali je iznenada umro od upale pluća pre nego što je stupio u manastir.

Prvo delo koje je objavio, 1854. godine, jeste duža pripovetka Zahvalnost. Usledila su i druga dela koja pripadaju piščevom ranom stvaralaštvu - Noć u pčelinjaku (1857), Leto na salašu (1855), Dan u selu Bijuk-Dorte (1858). Najoriginalnije delo iz ranog perioda je roman Podlipke (1861), a napisao je i romane U zavičaju (1864), Drugi brak (1860) i Ispovest muža (1867). Usledila su dela posvećena balkanskoj tematici, svojevrstan ciklus romana i pripovesti koji je kasnije objedinio u knjigu Iz života hrišćana u Turskoj. Pisao je i ciklus romana Reka vremena, koji je uništio 1871. godine. Značajna su i njegova memoarska dela, a zabeležio je i neka sećanja starijih ljudi, napisao uspomene o svojim profesorima na moskovskom medicinskom fakultetu, o svojim književnim počecima i o pojedinim književnicima, dok je najviše uspomena ostavio o diplomatskoj delatnosti i životu nakon religioznog preobraćanja.

Iako mu je književno priznanje došlo tek u skorije vreme, po stvaralačkim dometima Konstantin Leontjev stoji rame uz rame sa Tolstojem i Dostojevskim.

Karakteristike

  • Romani
  • Konstantin Leontjev
  • Prevod sa ruskog: Duško Paunković

Vaša iskustva

Ukoliko ste koristili ovaj proizvod, molimo Vas da sa ostalim posetiocima podelite svoja iskustva. Ostavljanjem svog komentara pomažete drugim ljudima da naprave pravi izbor prilikom kupovine, a nama i proizvođačima da poboljšamo svoju ponudu.
Svoj komentar možete ostaviti klikom na dugme "Dodaj komentar". Hvala.

Dodaj komentar

Trenutno nema komentara u vezi ovog proizvoda. Budite prvi koji će ga komentarisati.

Naručivanje telefonom

Za naručivanje telefonom neophodno je da imate email adresu i da proizvod nije rasprodat:

  • Pozovete broj 011/33-34-773 ili 011/33-34-681 (radnim danima od 09-17h)
  • Navedete operateru kataloške brojeve proizvoda koje naručujete kao i količinu svakog od njih
  • Kataloški broj ovog proizvoda je: 7948
  • Navedete operateru lične podatke i adresu isporuke
  • Ukoliko kupujete kao pravno lice pripremite podatke firme: naziv, adresu i PIB broj

Vreme isporuke proizvoda i troškovi dostave

Dostava se obavlja kurirskom službom i dodatno se naplaćuje.
Masa proizvoda spremnog za slanje iznosi: 0.30 kg.
Cenovnik troškova dostave možete videti ovde.
Isporuka se vrši na teritoriji Srbije bez Kosova.
Okvirno vreme uručenja proizvoda = Vreme pripreme pošiljke: 3 - 5 dana radnih + Vreme dostave: 1 radni dan.

Ovaj proizvod se može platiti na jedan od sledećih načina:

  • Platnim karticama: Visa, Master i Maestro
  • Uplatnicom na šalteru (virmanom)
  • E-Banking
  • Pouzećem
Detaljnije o načinima plaćanja

Anti-Kliz za bezbedniji hod po ulici 64

Anti-Kliz za bezbedniji hod po ulici

Krećite se sigurno u zimskim uslovima sa...

990 din

390 din

Ušteda:
600 din (61 %)

Ilustrovana Biblija Za Decu 64

Ilustrovana Biblija Za Decu

Najpoznatije i najznačajnije biblijske priče...

1,519 din

299 din

Ušteda:
1220 din (80 %)

Nordmann King Veštačka Jelka 120cm KFA192 64

Nordmann King Veštačka Jelka 120cm KFA192

Potrebno je samo još naći odgovarajuću jelku kako...

2,000 din

1,590 din

Ušteda:
410 din (21 %)

Magaza Novogodišnji paketić dečaci 6+ I 64

Magaza Novogodišnji paketić dečaci 6+ I

Novogodišnji paketić za dečake od 6 godina i...

2,990 din

1,190 din

Ušteda:
1800 din (60 %)

Apsorber vlage sa tabletom 64

Apsorber vlage sa tabletom

Praktičan, bezbedan, čist, izuzetno efikasan, čuva...

1,199 din

499 din

Ušteda:
700 din (58 %)